Sonor Vox Verbum

Ima nekih dela koja izazivaju posebna osećanja.

Ima onih koji izazivaju posebna stanja

,,Nevidljive terazije" grupe Smak

Svaki put kad pustim tu pesmu osećam potpunu nirvanu, izlaženje iz svoje kože i neki osećaj potpune čistote. čistote čula. Kao da se sve okolo izbriše i kao da iz neke guzve i žamora sa sve stolicom na kojoj sedim u vrtlogu vetra polako podižem iznad i taj žamor postaje sve tiši. Čuje se samo hučanje tog vetra sačinjenog od tih nota potpunog mira kako prolazi kroz mene čitavog. Kao da sam šupalj. Osećam li nesto? Ne. Samo to hučanje... Ispran tim opasno svežim vetrom pogledam i vidim da ničeg nema okolo i pustim se. Nemam šta da držim za uzicu niti za šta da se uhvatim. Ne moram, ne treba. Pad na struju onog gitarskog soloa sa tako malo oscilacija koji dovodi do nekog divnog svetla koje menja boje. Približavam mu se i ono uz zadnje note vokala eksplodira. Otvaram oči. Nalazim se opet u sobi sa ljudima. žamor. Jos su tu. Ako. Kao da me danas nisu dotakli, kamo li umorili. Zadovoljstvo. Olakšanje. Svežina. Opijenost, odsutnost, elan. Mir.

To mi nije omiljena pesma. Samo imam posebnu reakciju na nju.

( Ježenje u intervalima dok ona traje može da se opiše kao katarza)